Pruzam ti ruku, kroz zavesu od kise.

Nista vec receno,

nece promeniti uragan pri dodiru.

Nista tada uradjeno,

nece vratiti mir u nasa srca,

i vreme naterati da broji unazad.

Samo jedan dodir

mokre ruke kroz kristalne kapi kise.

Samo jedan dodir,

da osetis da te volim.

I tek onda, neka bude kraj!

„Ti si jedini znao da uneses svoj mir, u moj nemir…“

Mojim snovima putuje tuga,
neka seta i nemir,
neki kosmari…
iz noci u noc.
Mojim snovima putuje ceznja,
zovem bez glasa,
placem bez suza…
Grlim bez ruku,
ljubim bez topline…
U mojim snovima ostace secanje,
skrivena zelja,
trag u pesku,
pesma na hartiji.
Ostace suza,
neispunjena zelja,
trenutak za spajanje,
ti i ja…
ostacemo mi…
u snovima!

„Mozda nisam tvoja omiljena boja, ali cu ti jednoga dana trebati, da zavrsis portret svog zivota …“

Mozda srecu, a mozda i tugu,

donese mi dan, u kom sam te srela.

Mozda je moja tuga, zapravo moja sreca?

Sto sam te volela i imala?

Mozda je moja sreca, zapravo moja tuga?

Sto sam te imala, pa izgubila?

Previse mozda, za jednu ljubav!

Previse pitanja, a ja nemam odgovor!

Jednom cu u smiraj zore,
okupana suzama iskrenim,
priznati sebi …
Sudbina ne spajaja uvek prave ljude,
srodna dusa nije nuzno prava,
ljubav je skoro uvek pa bolna.

Jednom cu bar saputanjem,
otkriti tajnu.
Da svako ko ode ostavi trag,
da vetar uvek vraca stihove,
da rane nikada ne zacele,
a oziljci zauvek peku.

Jednom cu mozda shvatiti,
da je dobro, dobro pamtiti,
da je bolje lose zaboraviti.
Da krenuti se dalje mora.
Zivot je borba koja se ne predaje.

Satkana od ciste zelje, zurim ti u zagrljaj.

Gluva za reci , i slepa za znake.

Sa glavom u oblacima i zvezdama u ocima,

jurim…u svoju propast

Umotana u inat,

prkos nosim u ocima,

znam za svoju bitku na polju ljubavi izgubljenu.

Znam za slamanje…

I lutanje.

Pa opet zurnim koracima grabim u mrezu pauka,

oduvek vodjena srcem!

I opet isto gubim

mozda  poslednji put.

Pa onda neka pesme,

u vremenu koje dolazi

govore moju tugu.

Za ljubav umirem,

za ljubav dajem,

zbog ljubavi gubim,

za ljubav zivim!

Ljubav sapucem,

u ocima nosim,

u pesmama pisem,

u nocima sanjam.

Zbog ljubavi opet,

svesna svoje propasti

Nevernom tebi,

Sebe poklanjam !

Nije lako mesati proslost,
sa buducnoscu.
Nije lako mesati suze,
sa osmehom.
Ne mesa se tuga,
sa srecom.
Ima razloga
sto su uvek na suprotnoj strani.
Ima razloga
sto nismo vise zajedno.
Ne ide laz
uz iskrenost.
Nevera uz veru.
Ti uz mene…ne ide !

Mesamo tisinu recima,
tonemo u slutnje,
ne gledamo se
i ne razumemo.
Povezuju nas zablude,
pogresne reci,
teska vremena.
Blizu a tako daleko,
dva smo sveta puna cemera,
proslost smo
i iskrena suza u ocima.

Ogrnuta nadama hodim ti u zagrljaj.

Verujem u novi dan,

u bisernu suzu u oku,

u poruku skrivenu ispod srca,

u reci neizrecene.

Sa zvezdama u ocima

prilazim polako.

verujem u sutra,

u istinu koju trazim

u rec na usnama,

u obecanje…

I zakletvu.

Pruzam ruke svetovima.

Kosu mi raznose vetrovi.

Sapucem molitvu,

I verujem…

U novu ljubav za nas !

Bilo je dana,

kada sam ulazila u sebe,

i tako ponovo nerodjena ,

pravila krugove u zitu,

uzaludne,

mnogo puta ponovljene.

Koji su me podsecali

na zivot i na nas.

Bilo je dana,

kada sam opcinjena snovima,

jos neprobudjena,

preskakala kapije i setala po krovovima grada

trazeci glas koji me je u snu dozivao.

Bilo je dana,

kada su mi krvarile oci,

izgrebane suzama,

a ja sam tiho, u sebe povucena,

jos nerodjena,

jecala !

Bilo je dana…

kada sam te volela,

kada sam te zelela,

kada sam te zalila.

Bilo je dana za zaborav,

bice dana za dalje,

za novo,

za sutra…

Samo nikada za „ponovo“,

nikada za „oprosti“,

nikada za  „vrati se!“

Nikada nece biti dana,

za IZVINI!